Блог

Говорећи о полису Аристотел на крају првог поглавља своје Политике каже: „као што је човек када се усаврши (тј. достигне савршенство), најбоље од свих живих бића, исто тако је када се одвоји од закона и правде – најгоре од свих“, те на себи својствен начин закључује: „Неправда која има оружје је најгора ствар“, он дословно каже: „најтежа“.

Ми који смо наоружану неправду искусили 1999. године на својој кожи, ове Аристотелове речи најбоље разумемо.

Али стари добри Аристотел није у праву. Најгори су они који наоружану неправду оправдавају, подржавају и промовишу. Таквих, међутим, у Аристотелово време вероватно није ни било. Ту поган је могло да изроди само ово време.

Дејан Ј. Лучић

Велики јелински философ Платон је у дијалогу Држава, на самом почетку седме књиге а кроз уста свог учитеља Сократа, положај човека у овоме свету покушао да објасни чувеном алегоријом „пећина“. Сократ нам ту слика људе у некој подземној пећини, од детињства оковане око вратова и бедара, како гледају само напред, на супротни зид пећине, баш као што ми данас седимо од детињства приковани за екране телевизора, комјпутера, лап топова, таблета и мобилних телефона. То у шта они блену су сенке неких предмета које неки други, неоковани људи проносе иза њихових леђа и при том разговарају међу собом, што они оковани чују, а сенке на супротни зид пећине баца светлост ватре која гори иза и једних и других. Они, пак, слободни пролазе између ватре и окованих. Ти оковани људи, дабоме, сенке и гласове које чују држе за реалност (јер ништа друго не виде и не чују) баш као што и ми то што видимо и чујемо на телевизији сматрамо стварношћу.

Емпедокле из жутог и стрмог Акраганта, данашњег Агриђента на Сицилији, велики јелински философ из петог века пре Христа био је последњи древни философ који је своје мисли изложио у поетској форми (написао је, наиме, поему из које су се сачували поједини фрагменти), али први који је ствари објашњавао тако што их је све разложио на четири основне стихије, или елемента. То јест он је води, ваздуху и ватри о којима су говорили Јонци придодао још и земљу. Тврдио је да све ствари настају њиховим спајањем у љубави и раздвајањем у завади. Аристотел каже да је управо он изумео реторику. Будући да му је ученик био чувени софиста Горгија, Аристотелу ваља веровати.

 

 

Сократ има врло мало додирних тачака са Србима, модерним поготово. Па ипак, у једној ствари нам је налик: као и огромна већина Срба ни Сократ у животу није написао ништа. Па како онда и на основи чега ми говоримо и пишемо о њему?

Истина је да он није написао ништа, но други су о њему пуно писали. Од његових савременика и непосредних сведока тројица: комедиограф Аристофан, његов ученик Платон и следбеник Ксенофонт. Како је време пролазило број писаца о Сократу се увећавао, ево до дана данашњег. Ми, међутим, једино за поменуту тројицу можемо рећи да су писали о Сократу, сви каснији могли су писати једино о неком од та три виђења Сократа, дакле или о Платоновом, или о Аристофановом, или о Ксенофонтовом. Већ Аристотел Сократа није срео уживо и о њему зна само из друге руке.

А главни проблем је то што су Аристофанов и Платонов Сократ узајамно потпуно супротни, као да се и не ради о истом човеку. Па и ту је Сократ налик на нас Србе. Кад читамо историју Срба и погледамо на нас данас – као да се не ради о истом народу.

 

Дејан Ј. Лучић

 

Као „проналазач“ данашњег рачунања времена од рођења Христовог (anno Domini) рачуна се монах Дионисије Мали. Живео је крајем петог и почетком шестог века по његовом рачунању времена, и био нам је комшија. Припадао је тзв „скитским монасима“, потицао из Мале Скитије, области која се налази делом у данашњој Румунији, а делом у Бугарској и сада се зове Добруџа. Очигледно је био врло образован, добро је знао грчки (ако му није био и матерњи језик) који су образовани људи у Констанци, где је живео, знали.

Око 500. године доспео је у Рим, где је ангажован најпре на превођењу одлукâ Васељенских сабора (Никејског, Константинопољског и Халкидонског) на латински, а касније и на изради тзв. Пасхалних таблица. Тај ангажман га је препоручио и за рад на изради новог календара.

Данас постоји спор око тога где је тачно Динисије направио пропуст у свом рачунању. Више мање је, међутим, неоспорно да га је негде направио. Тако је испало да је Христос рођен неку годину пре но што је Дионисије израчунао. Другим речима, испало је да је Христос рођен пре Христа!

Сваке године око Божића у жутој штампи приучени новинари и секташи сваке врсте у својим публикацијама обавезно пишу о Дионисију и његовој омашци у израчунавању времена рођења Христовог. А заправо, Дионисије Мали је и невољно погодио најважнију ствар. Ако Христос није пре Христа, онда шта ће нам. Па то и јесте оно главно: Христос јесте пре Христа!

Христос се роди!

Дејан Лучић