Блог

Стари мајстори византијског зидног сликарства живописали су (а и нови данас тако сликају) користећи такозвану „обрнуту перспективу“. То значи да су предмете сликали онако како их посматрач никада не може видети са једног места.

Надобудни западни историчари уметности тврде да су они тако сликали зато што нису познавали „законе перспективе“. Њих су дабоме открили тек ренесансни мајстори, на западу, где би друго, у шта нисмо ни сумњали. Ако ове кловнове оставимо по страни (где им је и место) морамо се запитати шта је разлог тако очигледном „кршењу правила“? Зашто су стари мајстори сликали тако да се визура на фрескама и иконама не шири од посматрачевог ока да дубини слике, него обрнуто, негде из „дубине“ слике ка „посматрачу“? И ко је ту посматрач?

Мудри Аристотел у Политици говори како не постоји господарско и ропско знање [1255b 20], али би „и могло бити и господарскога и ропскога знања“ вели он даље, те наводи пример неког човека у Сиракузи (не наводи му име) који је, за паре, поучавао децу читавом кругу ропских услуга и послова. Другим речима, за паре поучавао децу како да буду добри робови!

 

Робови у антици

Чувени Хераклит из Ефеса који је већ у антици због свог нејасног и тешко разумљивог стила добио надимак „Мрачни“, живео је у другој половини шестог и првој четвртини петог века пре Христа (умро је око 475. године). Водио је порекло од краљевске лозе. Оснивач Ефеса Андрокле, био је син легендарног краља Кодра, а његов потомак био је и Хераклит Мрачни. Разуме се да је са таквим педигреом активно учествовао у политичком животу Ефеса, но не дуго. Изгледа да се брзо повукао, а повод његовог повлачења из јавног живота било је то што су Ефежани протерали његовог пријатеља Хермодора, „најбољег међу собом“. Свом брату је препустио сва права која су му по роду припадала: да може носити порфиру као знак краљевског порекла, право првенства на јавним играма и право да врши обреде у Деметрином храму.

Quod licet Iovi, non licet bovi, у преводу са латинског: Што је допуштено Јупитеру (тј. Зевсу) није допуштено волу. Не зна се тачно порекло ове изреке. Приписивана је Теренцију, али се код њега у том облику не налази. Биће да је настала у средњем веку, а слободно можемо рећи да она представља основни принцип политике НАТО-а, премда то нико јавно неће рећи. То је уједно и суштина тзв. „међународног права“. Ако као Јупитер имаш муњу небеску — удри вола.

Са друге стране, сматра се да она алудира на јелински мит о Зевсовој отмци Европе, када се он најпре претворио у вола на кога је Европа села, онда ју је однео на Крит, тамо се поново претворио у Зевса и — силовао је. Пророчки мит.

Шта нам он говори? Најпре, то да је Јупитер силеџија. Друго, да би постигао оно што је намерио, он се претвара. И треће, ако не успе претварањем, бије муњама са неба — јер то је Јупитерово главно оружје. Мрачна перспектива, ако си Европа, бирај: или да те силују или да те спржи муња небеска.

Тако је кад се остане на паганизму. Хришћанство је, међутим, на сцену извело још једног јунака — светог Георгија, великог оног налетника са Истока. Свети Георгије убија Аждаху. Претвори ли се Јупитер у Аждаху (а то му је право лице, на крају ће морати) све ће добити други исход.

Дејан Ј. Лучић

Говорећи о полису Аристотел на крају првог поглавља своје Политике каже: „као што је човек када се усаврши (тј. достигне савршенство), најбоље од свих живих бића, исто тако је када се одвоји од закона и правде – најгоре од свих“, те на себи својствен начин закључује: „Неправда која има оружје је најгора ствар“, он дословно каже: „најтежа“.

Ми који смо наоружану неправду искусили 1999. године на својој кожи, ове Аристотелове речи најбоље разумемо.

Али стари добри Аристотел није у праву. Најгори су они који наоружану неправду оправдавају, подржавају и промовишу. Таквих, међутим, у Аристотелово време вероватно није ни било. Ту поган је могло да изроди само ово време.

Дејан Ј. Лучић