Блог

А кад Он дође на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним.

И гле, повикаше говорећи: Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божји? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?

А далеко од њих пасло је велико крдо свиња.

И демони га мољаху говорећи: Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.

И рече им: Идите. И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са брега у море, и утопише се у води.

А свињари побегоше; и дошавши у град казаше све, и за бесомучнике.

И гле, сав град изађе у сусрет Исусу; и видевши га, молише да оде из њиховог краја (Мт 8,28-34).

Ако макар повремено одлазите у Цркву мора да сте бар једном слушали ово еванђеље које се чита пете недеље по Духовима. А да ли сте се икада запитали откуд у Јудеји — макар то била она „незнабожачка“ — свињари и свиње? Јудејима закон Мојсијев брани да једу свињетину.

Нису је ни јели, гајили су свиње и продавали окупаторима – Римљанима. Свињетине су се гнушали и окупаторе мрзели, али пара од свињетине и од окупатора нити су се гнушали нити су их мрзели.

Дабоме да и ми данас у „Србији незнабожачкој“ имамо и свињаре и свиње, тога је овде било одувек, а имамо и окупаторе. Само ови последњи од наших свињара више не траже свињетину, показало се да није здрава, траже свињарије. И гле, добро плаћају за њих. Много боље него за свињетину.

Тако је то код нас, свињара – кол’ко ’оћеш, дабоме и демона – кол’ко ’оћеш. Воле демони свињаре и свиње.

Дејан Ј. Лучић

Никада нам није више требало мудрости, а никада је није мање било! Па да, рекао би неко, наравно да постоји потреба за њом ако је нема. Када није било кафе, никада нам није требало више кафе, кад није било бензина, никада нам није требало више бензина. Ма да ли је то баш исто? Да ли је недостатак мудрости исто што и несташица кафе, или бензина или било чега другог сличног. Кад нема кафе или бензина, потражња за њима, а тиме и цена, вртоглаво расте. А кад нема мудрости?

И како ми уопште знамо да мудрости нема. И да је има, како да је препознамо? И заиста, како да препознамо мудрост. Шта је мудрост?

Саму реч све ређе чујемо у свакодневном језику. За кога кажемо да је мудар? Ни за кога. Говори се да је понеко паметан, (и то онда обично значи сналажљив), али да је мудар? Да ли то онда значи да нам та врлина више није потребна. Из језика ишчезавају речи онда када оно на шта оне реферишу говорницима више није важно или интересантно. Ескими имају много речи за снег, Египћанима је, вероватно, и једна много. Да ли је за Србе мудрост исто што и снег за Египћане?

Дејан Ј. Лучић

 

Седморица мудраца

Платон нам у свом најчитанијем дијалогу Тимај приповеда како је Солон (биће после Писистратове узурпације власти у Атини) отпутовао у Египат, у град Саис у делти Нила, и тамо између осталог разговарао са египатским свештеницима. Мудри Солон је са њима повео разговор о јелинској древности, а један остарели свештеник му је на то са осмехом рекао како Јелини имају кратко памћење, те да он, египатски свештеник, из старих египатских записа боље од Солона познаје атинску прошлост. А као највећу ствар у њој свештеник му је, вели даље Платон, навео следеће:

Стари мајстори византијског зидног сликарства живописали су (а и нови данас тако сликају) користећи такозвану „обрнуту перспективу“. То значи да су предмете сликали онако како их посматрач никада не може видети са једног места.

Надобудни западни историчари уметности тврде да су они тако сликали зато што нису познавали „законе перспективе“. Њих су дабоме открили тек ренесансни мајстори, на западу, где би друго, у шта нисмо ни сумњали. Ако ове кловнове оставимо по страни (где им је и место) морамо се запитати шта је разлог тако очигледном „кршењу правила“? Зашто су стари мајстори сликали тако да се визура на фрескама и иконама не шири од посматрачевог ока да дубини слике, него обрнуто, негде из „дубине“ слике ка „посматрачу“? И ко је ту посматрач?

Мудри Аристотел у Политици говори како не постоји господарско и ропско знање [1255b 20], али би „и могло бити и господарскога и ропскога знања“ вели он даље, те наводи пример неког човека у Сиракузи (не наводи му име) који је, за паре, поучавао децу читавом кругу ропских услуга и послова. Другим речима, за паре поучавао децу како да буду добри робови!

 

Робови у антици