Године 416. пре Христа, трагички песник Агатон је о ленејским (фебруарским) Дионисијама у Атини победио у надметању трагичарâ, тим поводом уприличеним. Као што је и ред, у част своје победе приредио је симпосион, тј. гозбу или пијанку. Према Платону, на журку су били позвани: Сократ, Аристофан, Федар, Паусанија … друштво одабрано. Алкибијад је изгледа дошао непозван, касно ноћу, пошто се већ „урадио“ на неком другом месту.

Тридесетак година касније Платон је дешавања на тој пијанки реконструисао у дијалогу под насловом – Симпосион. Удесио је тако да се тог догађаја сећа Аполодор, његов исписник, који је опет о томе слушао од извесног Аристодема који се на журезу прошверцовао уз Сократа, од којега се иначе није одвајао.

Подразумева се да се на гозби пило добро вино, да се пило „кол’ко ’оћеш“, а разговарало се о љубави, на начин који је бар у једном делу импоновао ономе што се данас зове gay-популација.

Но, нама није то интересантно. Интересантан крај и пијанке и разговора. Поменути Аристодем је, наиме, у неко доба уморан заспао. Када се пред зору пробудио, сви су се већ били разишли, а он је затекао само трагичара Агатона, комедиографа Аристофана и ироничара Сократа. Овај последњи је прву двојицу „нагонио на признање да исти човек треба да уме саставити и комедију и трагедију“. Наравно, Платонова интенција била је да је управо Сократ тај „прави“ песник, а философија – оно што је изнад трагедије и комедије.

Српска философија (и не само философија, него и духовност уопште) на почетку двадесет првог века остварила је овај Платонов идеал. Кад је човек погледа, не зна да ли пре да се смеје или да плаче.

Дејан Ј. Лучић

Сваки државни службеник или чиновник који је у име државе Спарте ишао на службу или у какву мисију у иностранство добијао је штап који се звао скитали (σκυτάλη). Тај штап био је исте дужине и дебљине као и штап Ефора који је дотичног чиновника слао на службу или у мисију. Ефори су, као што је познато, били високи државни функционери у древној Спарти, нека врста министара спартанске владе који су бирани на годину дана. Било их петорица и у својим рукама држали су сву власт, за разлику од двојице наследних краљева који су били војни заповедници.

Када би Ефор хтео што поверљиво јавити службенику којега је послао у мисију, он би на свој скитали намотао кожни каиш на коме би онда написао поруку. Затим би каиш одмотао и послао га службенику. Овај је каиш поново намотавао на свој скитали и тако ишчитавао тајну поруку.

Кажу да би, ако је знао да је што скривио, Спартанац на саму појаву каиша постајао блед као смрт, још и пре но што би каиш намотао на скитали.

Данашњи чиновници и службеници које наша држава шаље у иностранство тамо не иду ни на какву службу, још мање у некакву мисију. Иду онако, безвезе. Зато што су се учланили у странку којој је у подели плена припало Министарство иностраних послова. Да пробораве мало у иностранству о државном трошку. Зато им наши Ефори и не шаљу скитали.

Када нашим Ефорима, међутим, стигне скитали из Вашингтона, Лондона или Брисела – побледе као смрт.

Дејан Ј. Лучић

Похлепа је у свим временима и у свим друштвима жигосана као негативна појава, нешто чега се човек који иоле држи до себе гнуша. Грчка реч за похлепу је плеонексиа. То је кованица састављена од компаратива плеон (више), и глагола ехин (имати), њоме су стари означавали пожуду човека да увек има више. Проблем је што та пожуда не може бити задовољена. Колико год да имаш – хоћеш још више. Најлепше пасаже о њој, уједно и најснажнију осуду, исказао је св. Јован Златоусти у својим беседама. Њему ни на крај памети није могло бити да ту срамну особину нормалан човек може сматрати позитивном.

Адам Смит, енглески економиста и пријатељ Дејвида Хјума први је о похлепи говорио позитивно. То му је била основна идеја: „рад појединца у рационалном личном интересу у слободној економији води повећању благостања свих“. Тако је настало ово наше модерно доба. Оно „ради“ на похлепу, она је његово погонско гориво, тврди темељ либерализма.

Будући да Смит пише крајем 18. века, он не користи експлицитно реч похлепа (greed). Савремени неолиберални економисти то чине без икаквог устезања, позивајући се управо на Адама Смита. Валтер Вилијамс (Walter Williams) нпр. каже: „Када чујете људе како причају о похлепи, питајте их која друга мотивација ће изазвати постизање дивних ствари?“

Развијајте, дакле, похлепу колико год можете. Код себе, у свом окружењу, код своје деце (код њих нарочито), а све ради повећања благостања свих. Да можете купити себи паметни телефон и са својом децом комуницирати преко друштвених мрежа, кад оду код Валтера Вилијамса „да постигну дивне ствари“. Наћи ће се ваљда већ неко овде у Србији кога заостали родитељи нису тако васпитали, е да вас бар сахрани достојно.

Дејан Ј. Лучић

Талес, син Ексамијев и Клеовулинин, Милећанин пореклом из Феникије, први међу мудрацима и први међу философима у много чему је још био први. Диоген Лаертије вели: први се бавио астрологијом и први предсказао помрачење сунца, први је казао да су душе бесмртне, први је открио прелаз од једне до друге сунчеве прекретнице и величину Сунца, први је последњи дан месеца назвао тридесетим. Први је разлагао о природи и стварима недушевним доделио душу. Први уцртао правоугли троугао у круг – и принео на жртву вола (Хегел каже да је то била прва победа ума над природом). За начело свих ствари поставио је воду, а за космос је тврдио да има душу и да је пун демона. Кажу да је он открио годишња доба и разделио годину на три стотине шездесет и пет дана. Импозантан низ!

Међутим, када га је нека старица извела ноћу из куће како би посматрао звезде, он је упао у јаму, и док је доле јаукао, она му је казала: „Ти бре Талесу ниси у стању да видиш шта ти је пред ногама, а мислиш познати ствари небеске!“

Поред оног импозантног низа са почетка, ова згода са старицом је свим историчарима философије омиљена (сви воле кад велики човек падне). А ако мало боље размислимо о њој – та старица је требало да гледа шта му је пред ногама. Зато ју је ваљда и узео, она да гледа пред ноге а он у звездано небо.

Поука: колико год да сте велики и далековиди увек може да вас пређе обична баба.

Дејан Ј. Лучић