Платон је добар део својих дијалога посветио покушају да читаоце убеди у то како постоји јасна демаркациона линија између онога што је радио његов учитељ Сократ, са једне стране, и онога што су радили софисти попут Протагоре и Горгије, са друге. Два његова дијалога носе име управо по овој двојици великих софиста, док један носи име Софист. И нису само та три дијалога посвећена тој теми.
Сâм Платон је, опет, био велики мајстор нарације и још већи мајстор драматургије и умео је да читаоца лако придобије на своју страну. Да га убеди како је он у праву. То јест веома успешно је радио оно за шта је оптуживао софисте. При том, ми другу страну, тј. софисте, не можемо чути. Платон је, наиме, у том свом настојању очигледно био толико убедљив да се, осим фрагмената, ништа од софистичких списа није сачувало. Ми о софистима можемо судити само по Платоновој интерпретацији, што је исто као када би неко о Србима судио по причи Енглеза о нама.
Па ипак, кад човек трезвено покуша да промисли о тој ствари видеће да осим што је волонтерски радио оно што су софисти радили за паре (неки кажу велике), и што је уместо да као они путује по Јелади, седео у родној Атини, Сократ се мало у чему другом битно разликовао од софиста.