Блог

Похлепа је у свим временима и у свим друштвима жигосана као негативна појава, нешто чега се човек који иоле држи до себе гнуша. Грчка реч за похлепу је плеонексиа. То је кованица састављена од компаратива плеон (више), и глагола ехин (имати), њоме су стари означавали пожуду човека да увек има више. Проблем је што та пожуда не може бити задовољена. Колико год да имаш – хоћеш још више. Најлепше пасаже о њој, уједно и најснажнију осуду, исказао је св. Јован Златоусти у својим беседама. Њему ни на крај памети није могло бити да ту срамну особину нормалан човек може сматрати позитивном.

Адам Смит, енглески економиста и пријатељ Дејвида Хјума први је о похлепи говорио позитивно. То му је била основна идеја: „рад појединца у рационалном личном интересу у слободној економији води повећању благостања свих“. Тако је настало ово наше модерно доба. Оно „ради“ на похлепу, она је његово погонско гориво, тврди темељ либерализма.

Будући да Смит пише крајем 18. века, он не користи експлицитно реч похлепа (greed). Савремени неолиберални економисти то чине без икаквог устезања, позивајући се управо на Адама Смита. Валтер Вилијамс (Walter Williams) нпр. каже: „Када чујете људе како причају о похлепи, питајте их која друга мотивација ће изазвати постизање дивних ствари?“

Развијајте, дакле, похлепу колико год можете. Код себе, у свом окружењу, код своје деце (код њих нарочито), а све ради повећања благостања свих. Да можете купити себи паметни телефон и са својом децом комуницирати преко друштвених мрежа, кад оду код Валтера Вилијамса „да постигну дивне ствари“. Наћи ће се ваљда већ неко овде у Србији кога заостали родитељи нису тако васпитали, е да вас бар сахрани достојно.

Дејан Ј. Лучић

Талес, син Ексамијев и Клеовулинин, Милећанин пореклом из Феникије, први међу мудрацима и први међу философима у много чему је још био први. Диоген Лаертије вели: први се бавио астрологијом и први предсказао помрачење сунца, први је казао да су душе бесмртне, први је открио прелаз од једне до друге сунчеве прекретнице и величину Сунца, први је последњи дан месеца назвао тридесетим. Први је разлагао о природи и стварима недушевним доделио душу. Први уцртао правоугли троугао у круг – и принео на жртву вола (Хегел каже да је то била прва победа ума над природом). За начело свих ствари поставио је воду, а за космос је тврдио да има душу и да је пун демона. Кажу да је он открио годишња доба и разделио годину на три стотине шездесет и пет дана. Импозантан низ!

Међутим, када га је нека старица извела ноћу из куће како би посматрао звезде, он је упао у јаму, и док је доле јаукао, она му је казала: „Ти бре Талесу ниси у стању да видиш шта ти је пред ногама, а мислиш познати ствари небеске!“

Поред оног импозантног низа са почетка, ова згода са старицом је свим историчарима философије омиљена (сви воле кад велики човек падне). А ако мало боље размислимо о њој – та старица је требало да гледа шта му је пред ногама. Зато ју је ваљда и узео, она да гледа пред ноге а он у звездано небо.

Поука: колико год да сте велики и далековиди увек може да вас пређе обична баба.

Дејан Ј. Лучић

Када му није ишло са објашњењем проблема који га је мучио, велики философ Имануел Кант је кренуо стопама великог астронома Николе Коперника. Коперник је наиме пошто није могао да објасни путање небеских тела под претпоставком да посматрач стоји у месту, а да небеска тела круже око њега, ствар обрнуо, тј претпоставио је да се посматрач креће. И Кант, пошто није могао да објасни како су могући синтетички судови a priori под претпоставком да је разум упућен на особине предметâ сазнања, ствар је обрнуо – претпоставио је да се предмети морају управљати према нашем сазнању, ако о њима хоћемо да имамо неко сазнање a priori. По Копернику, назвао је то коперниканским обратом у философији.

Па и ви, ако не можете да објасните и није вам јасно шта се дешава са вама, обрните ствар, можда ће вам ствари бити јасније ако одбаците претпоставку да се све врти око вас.

Дејан Ј. Лучић

Велики јелински поета, законодавац и реформатор политичког живота Солон и атински тиранин Писистрат били су рођаци. Мајке су им, кажу, биле сестре од стрица, а њих двојица, дакле – браћа од тетке. Али осим крвнога сродства нису имали ништа заједничко. Народ је, наиме, Солона хтео за тиранина, Солон међутим није хтео тираниду, веровао је да људима треба да владају закони. Писистрат је свом душом жудео за тиранидом, али њега није хтео народ. То му је био мали проблем. Но, решио га је. Три пута је приграбио себи тиранску власт, и сва три пута – на превару.

Прву тираниду завео је 561. или 560. године пре Христа тако што је ранио сам себе и своје мазге, појавио се на атинској агори, дигао галаму како су га, зато што је пријатељ народа, ранили политички противници и затражио од атинске скупштине да му додели стражу. Добио је личну гарду (тзв. батинаше, били су, наиме, наоружани тољагама) и уз помоћ гарде завео тираниду.

Солон је добро знао шта његов бата Пизистрат спрема. Зато се био упутио у скупштину са копљем и штитом у руци, предсказао им тамо намеру Писистратову, и не само то, него је био спреман и да помогне у борби против њега. Пошто му нису поверовали, свој говор завршио је овако: „Мужеви атински, ја сам од неких од вас мудрији, а од неких храбрији, мудрији сам од оних који нису свесни преваре Писистратове, а храбрији од оних који су је препознали, али ћуте из страха“. Када је Писистрат већ завео тираниду, Солон је одложио оружје испред врховне команде, па казавши: „Отаџбино, помогао сам ти и речју и делом“ отпловио је у Египат и на Кипар.

Таквих као што је Писистрат има свуда, и колико хоћеш, нарочито код нас. Мало је таквих као што је Солон, нарочито код нас. Па и кад их буде, отплове у иностранство, без борбе и без речи. А без Солона не може. Писистрат је владао по Солоновим занонима!

Дејан Ј. Лучић

 

Велики атински поета, реформатор, државник и законодавац Солон, син Ексикестидов, пореклом са Саламине, у политички живот древне Атине ушао је тако што је својим суграђанима увео закон који се звао сисахтиа. Грчка реч σεισάχθεια је кованица која дословно значи: стресање терета, или бремена. О чему се радило? Људи су се у Атини његовога времена узајмљивали гарантујући враћање дуга сопственим телима. Будући да је лакше задужити се него дуг вратити, многи су у немогућности да дуг врате постајали робови – надничари. Дакле, сисахтиа је био општи отпис дугова. Наравно, Солон је први опростио седам таланата сребра које су дужници њему дуговали, тако је дао пример другима.

Људи се и данас, као и онда, задужују без много размишљања. Данас још и лакше. И данас врло лако западну у изнудицу те не могу дуг да врате. Као и онда, они и данас постају робови – надничари. Једине две важне разлике су – у формалном смислу гарантија више није тело, банкари данас узимају душу. И друга, ништа мање важна – данас нема Солона.

А јавиће се, сумње нема!

Дејан Ј. Лучић