Блог

Велики јелински поета, законодавац и реформатор политичког живота Солон и атински тиранин Писистрат били су рођаци. Мајке су им, кажу, биле сестре од стрица, а њих двојица, дакле – браћа од тетке. Али осим крвнога сродства нису имали ништа заједничко. Народ је, наиме, Солона хтео за тиранина, Солон међутим није хтео тираниду, веровао је да људима треба да владају закони. Писистрат је свом душом жудео за тиранидом, али њега није хтео народ. То му је био мали проблем. Но, решио га је. Три пута је приграбио себи тиранску власт, и сва три пута – на превару.

Прву тираниду завео је 561. или 560. године пре Христа тако што је ранио сам себе и своје мазге, појавио се на атинској агори, дигао галаму како су га, зато што је пријатељ народа, ранили политички противници и затражио од атинске скупштине да му додели стражу. Добио је личну гарду (тзв. батинаше, били су, наиме, наоружани тољагама) и уз помоћ гарде завео тираниду.

Солон је добро знао шта његов бата Пизистрат спрема. Зато се био упутио у скупштину са копљем и штитом у руци, предсказао им тамо намеру Писистратову, и не само то, него је био спреман и да помогне у борби против њега. Пошто му нису поверовали, свој говор завршио је овако: „Мужеви атински, ја сам од неких од вас мудрији, а од неких храбрији, мудрији сам од оних који нису свесни преваре Писистратове, а храбрији од оних који су је препознали, али ћуте из страха“. Када је Писистрат већ завео тираниду, Солон је одложио оружје испред врховне команде, па казавши: „Отаџбино, помогао сам ти и речју и делом“ отпловио је у Египат и на Кипар.

Таквих као што је Писистрат има свуда, и колико хоћеш, нарочито код нас. Мало је таквих као што је Солон, нарочито код нас. Па и кад их буде, отплове у иностранство, без борбе и без речи. А без Солона не може. Писистрат је владао по Солоновим занонима!

Дејан Ј. Лучић

 

Велики атински поета, реформатор, државник и законодавац Солон, син Ексикестидов, пореклом са Саламине, у политички живот древне Атине ушао је тако што је својим суграђанима увео закон који се звао сисахтиа. Грчка реч σεισάχθεια је кованица која дословно значи: стресање терета, или бремена. О чему се радило? Људи су се у Атини његовога времена узајмљивали гарантујући враћање дуга сопственим телима. Будући да је лакше задужити се него дуг вратити, многи су у немогућности да дуг врате постајали робови – надничари. Дакле, сисахтиа је био општи отпис дугова. Наравно, Солон је први опростио седам таланата сребра које су дужници њему дуговали, тако је дао пример другима.

Људи се и данас, као и онда, задужују без много размишљања. Данас још и лакше. И данас врло лако западну у изнудицу те не могу дуг да врате. Као и онда, они и данас постају робови – надничари. Једине две важне разлике су – у формалном смислу гарантија више није тело, банкари данас узимају душу. И друга, ништа мање важна – данас нема Солона.

А јавиће се, сумње нема!

Дејан Ј. Лучић

А кад Он дође на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним.

И гле, повикаше говорећи: Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божји? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?

А далеко од њих пасло је велико крдо свиња.

И демони га мољаху говорећи: Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.

И рече им: Идите. И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са брега у море, и утопише се у води.

А свињари побегоше; и дошавши у град казаше све, и за бесомучнике.

И гле, сав град изађе у сусрет Исусу; и видевши га, молише да оде из њиховог краја (Мт 8,28-34).

Ако макар повремено одлазите у Цркву мора да сте бар једном слушали ово еванђеље које се чита пете недеље по Духовима. А да ли сте се икада запитали откуд у Јудеји — макар то била она „незнабожачка“ — свињари и свиње? Јудејима закон Мојсијев брани да једу свињетину.

Нису је ни јели, гајили су свиње и продавали окупаторима – Римљанима. Свињетине су се гнушали и окупаторе мрзели, али пара од свињетине и од окупатора нити су се гнушали нити су их мрзели.

Дабоме да и ми данас у „Србији незнабожачкој“ имамо и свињаре и свиње, тога је овде било одувек, а имамо и окупаторе. Само ови последњи од наших свињара више не траже свињетину, показало се да није здрава, траже свињарије. И гле, добро плаћају за њих. Много боље него за свињетину.

Тако је то код нас, свињара – кол’ко ’оћеш, дабоме и демона – кол’ко ’оћеш. Воле демони свињаре и свиње.

Дејан Ј. Лучић

Никада нам није више требало мудрости, а никада је није мање било! Па да, рекао би неко, наравно да постоји потреба за њом ако је нема. Када није било кафе, никада нам није требало више кафе, кад није било бензина, никада нам није требало више бензина. Ма да ли је то баш исто? Да ли је недостатак мудрости исто што и несташица кафе, или бензина или било чега другог сличног. Кад нема кафе или бензина, потражња за њима, а тиме и цена, вртоглаво расте. А кад нема мудрости?

И како ми уопште знамо да мудрости нема. И да је има, како да је препознамо? И заиста, како да препознамо мудрост. Шта је мудрост?

Саму реч све ређе чујемо у свакодневном језику. За кога кажемо да је мудар? Ни за кога. Говори се да је понеко паметан, (и то онда обично значи сналажљив), али да је мудар? Да ли то онда значи да нам та врлина више није потребна. Из језика ишчезавају речи онда када оно на шта оне реферишу говорницима више није важно или интересантно. Ескими имају много речи за снег, Египћанима је, вероватно, и једна много. Да ли је за Србе мудрост исто што и снег за Египћане?

Дејан Ј. Лучић

 

Седморица мудраца

Платон нам у свом најчитанијем дијалогу Тимај приповеда како је Солон (биће после Писистратове узурпације власти у Атини) отпутовао у Египат, у град Саис у делти Нила, и тамо између осталог разговарао са египатским свештеницима. Мудри Солон је са њима повео разговор о јелинској древности, а један остарели свештеник му је на то са осмехом рекао како Јелини имају кратко памћење, те да он, египатски свештеник, из старих египатских записа боље од Солона познаје атинску прошлост. А као највећу ствар у њој свештеник му је, вели даље Платон, навео следеће: