Блог

Никада нам није више требало мудрости, а никада је није мање било! Па да, рекао би неко, наравно да постоји потреба за њом ако је нема. Када није било кафе, никада нам није требало више кафе, кад није било бензина, никада нам није требало више бензина. Ма да ли је то баш исто? Да ли је недостатак мудрости исто што и несташица кафе, или бензина или било чега другог сличног. Кад нема кафе или бензина, потражња за њима, а тиме и цена, вртоглаво расте. А кад нема мудрости?

И како ми уопште знамо да мудрости нема. И да је има, како да је препознамо? И заиста, како да препознамо мудрост. Шта је мудрост?

Саму реч све ређе чујемо у свакодневном језику. За кога кажемо да је мудар? Ни за кога. Говори се да је понеко паметан, (и то онда обично значи сналажљив), али да је мудар? Да ли то онда значи да нам та врлина више није потребна. Из језика ишчезавају речи онда када оно на шта оне реферишу говорницима више није важно или интересантно. Ескими имају много речи за снег, Египћанима је, вероватно, и једна много. Да ли је за Србе мудрост исто што и снег за Египћане?

Дејан Ј. Лучић

 

Седморица мудраца

Платон нам у свом најчитанијем дијалогу Тимај приповеда како је Солон (биће после Писистратове узурпације власти у Атини) отпутовао у Египат, у град Саис у делти Нила, и тамо између осталог разговарао са египатским свештеницима. Мудри Солон је са њима повео разговор о јелинској древности, а један остарели свештеник му је на то са осмехом рекао како Јелини имају кратко памћење, те да он, египатски свештеник, из старих египатских записа боље од Солона познаје атинску прошлост. А као највећу ствар у њој свештеник му је, вели даље Платон, навео следеће:

Стари мајстори византијског зидног сликарства живописали су (а и нови данас тако сликају) користећи такозвану „обрнуту перспективу“. То значи да су предмете сликали онако како их посматрач никада не може видети са једног места.

Надобудни западни историчари уметности тврде да су они тако сликали зато што нису познавали „законе перспективе“. Њих су дабоме открили тек ренесансни мајстори, на западу, где би друго, у шта нисмо ни сумњали. Ако ове кловнове оставимо по страни (где им је и место) морамо се запитати шта је разлог тако очигледном „кршењу правила“? Зашто су стари мајстори сликали тако да се визура на фрескама и иконама не шири од посматрачевог ока да дубини слике, него обрнуто, негде из „дубине“ слике ка „посматрачу“? И ко је ту посматрач?

Мудри Аристотел у Политици говори како не постоји господарско и ропско знање [1255b 20], али би „и могло бити и господарскога и ропскога знања“ вели он даље, те наводи пример неког човека у Сиракузи (не наводи му име) који је, за паре, поучавао децу читавом кругу ропских услуга и послова. Другим речима, за паре поучавао децу како да буду добри робови!

 

Робови у антици

Чувени Хераклит из Ефеса који је већ у антици због свог нејасног и тешко разумљивог стила добио надимак „Мрачни“, живео је у другој половини шестог и првој четвртини петог века пре Христа (умро је око 475. године). Водио је порекло од краљевске лозе. Оснивач Ефеса Андрокле, био је син легендарног краља Кодра, а његов потомак био је и Хераклит Мрачни. Разуме се да је са таквим педигреом активно учествовао у политичком животу Ефеса, но не дуго. Изгледа да се брзо повукао, а повод његовог повлачења из јавног живота било је то што су Ефежани протерали његовог пријатеља Хермодора, „најбољег међу собом“. Свом брату је препустио сва права која су му по роду припадала: да може носити порфиру као знак краљевског порекла, право првенства на јавним играма и право да врши обреде у Деметрином храму.