О Аристипу Киринејцу, Сократовом ученику, оснивачу такозване киренске, хедонистичке школе данас се врло мало говори и још мање пише, премда би се у ово хедонистичко време очекивало сасвим супротно. Није, међутим, одувек било тако. Диоген Лаертије њему даје прилично простора, готово исто толико колико и његовом учитељу Сократу. Зашто је то тако?
Можда одговор можемо наћи код истог овог Лаертијеа који на самом почетку поглавља посвећеног Аристипу наводи да је он за своју поуку „први међу сократовцима затражио плату“ – и очигледно је добио, будући да је (бар део тог новца) послао учитељу. Сократ се, узгред буду речено, код тога наљутио и паре му вратио натраг казавши како му демон не допушта да те паре узме. Аристип му паре више није ни нудио ни слао, но када је видео да и философија може да донесе паре – за њиховим трагом је кренуо, а он га је одвео на Сицилију, код сиракушког титанина Дионисија, где је за неким другим трагом дошао још један Сократов ученик – Платон.
Данас сви философи иду Аристиповим трагом. Помало им је, међутим, незгодно да то и себи и другима признају. Више би волели да изгледа како иду за Платоном. Зато постоји прећутна сагласност међу њима да се о Аристипу не говори и не пише.
Дејан Ј. Лучић