Сократ није био само татин, или само мамин син. Његов отац Софрониск је радио у камену, а мајка му Фенарета била је бабица. Он је, пак, и од оца и од мајке понешто наследио. Очев занат непосредно. Говорило се да су неке од скулптура на Акропољу његових руку дело, и бар у младости изгледа да је живео од тог заната. Мајчиним занатом, међутим, почео је да се бави већ под старост. Наравно, нису га звали да буде бабица на порођају.

Платон нам у дијалогу Теетет Сократовим устима говори о томе како је Сократ, сâм не будући у стању да рађа лепе мисли, почео помагати лепим младићима да их рађају, баш као што је и жена могла да постане бабица тек када више сама није могла да рађа. Порађање се, пак, одвијало у чувеним сократовским дијалозима и називано је Сократова мајеутика. Из ње се касније развила дијалектика. Како су се мисли зачињале, ко им је био отац, о томе нам ни Сократ ни Платон не говоре.

Фенаретино умење данас обављају добро огранизоване институције – породилишта. Софронисково умење преузеле су уметничке академије и уметници – вајари. Умење њиховог сина Сократа, међутим, није преузео нико. Оне који се данас представљају као Сократови наследници лепе мисли не интересују. Можда лепи младићи.

Зенон Елејац, син Телевтагорин по природи, а Парменидов по усвојењу, био је човек висок, како вели Платон, проналазач дијалектике, како вели Аристотел, и човек „најизврснији и у философији и у политичком животу, док су му књиге биле памети пуне“ како вели Диоген Лаертије. Познатији је остао по тим својим књигама, тачније „речима“ (доказима или парадоксима како су касније назване) против мноштва, дељивости и кретања, којих је, кажу, било укупно четрдесет, но нису се све сачувале.

Много мање је остао запамћен по свом политичком ангажману и борби против тираније. Био је, наиме, одлучио да обори тиранина Неарха (други веле Диомедона), сковао заверу, но на несрећу био ухваћен. Када су га испитивали ко су остали учесници у завери, он је најпре набројао све пријатеље тиранинове, а онда је рекао да би тиранину хтео да каже нешто о још понеким људима, али у поверењу, на уво. Тиранин му је принео уво, а овај га је ухватио зубима и није пуштао док га мачем нису убили. Постоји још једна, мање вероватна, верзија – да је одгризао себи језик и пљунуо га тиранину у лице.

Свако од нас данас у кући има уво тираниново у облику глобалне Мреже. Али ми смо се изгледа одлучили на ову другу солуцију. Да себи језик одгриземо.

Отац историје, Херодот, у првој књизи своје чувене Историје (§133) пишући о животу Персијанаца, њиховој вери и празницима наводи један интересантан обичај њихов:

„А имају“, вели он, „обичај да пијани доносе одлуке о најважнијим стварима. Што им се, тако пијанима, за време саветовања допадне, то им сутрадан њихов домаћин, у чијој су се кући договарали (и пијанчили – ДЛ), изнесе пред њих да о томе расправљају и кад су трезни. Ако им се допадне и кад су трезни, онда усвајају ту одлуку, а ако им се не допадне, онда је одбацују. О чему су се, пак, претходно трезни посаветовали, о томе још једном и пијани размишљају“.

Ми се већ одавно нити саветујемо међусобно, нити доносимо икакве одлуке, поготово не о најважнијим стварима. То у наше име чине неки нови Персијанци.

Али кад човек погледа какве одлуке доносе, изгледа се ови нови Персијанци никако не трезне.

Да ли имате пуно жеља? Имате сигурно. И жеља и потреба. Ако ћемо искрено, ни о чему другом и не размишљате него како да остварите те жеље и удовољите потребама. А да ли сте се запитали откуда вам оне. Нисте. Ја ћу да вам кажем. Произвели су вам их.

Једина индустрија која у данас у свету ради је Индустрија за производњу жеља и потреба, (она се додуше данас крије под фирмом рекламних агенција). Ми другу индустрију немамо, она коју смо до ономад имали пропала је заједно са државом и друштвом које ју је и створило. У новој ери нема места за индустрију, нема места за било какву производњу. Ако нешто производиш, можеш и да понудиш на тржишту, а то није за нас. То је за друге. Само то нико неће да нам каже.

Нама је, заједно са осталом боранијом из овог дела Европе намењена улога потрошачâ. А да бисмо били добри потрошачи, једина индустрија која ради мора да нам најпре произведе потребе. Да можемо као људи да се задужимо код банака па да им цео живот враћамо камате.