Блог

Сва тајна друштва до дана данашњега свој праузор имају у питагорејском братству. О њему се врло мало зна, што је сасвим разумљиво с обзиром на то да је постојала забрана одавања тајни људима непосвећеним у њих. Са друге стране, о њему се врло много пише, што је такође сасвим разумљиво с обзиром на то да, најпре – људе привлаче тајна друштва, и друго – не може се погрешити, јер готово ништа се поуздано и не зна о раном питагорејском братству. Шта год да напишеш и кажеш – и јеси у праву, и ниси у праву.

Оно што је, међутим, познато то је да је унутар братства постојала подела на математичаре и акузматичаре.

Питагора

Каже се да је Анаксимандар Милећанин, син Праксиадов a ученик великог Талеса, први начинио географску карту. Код Диогена Лаертијеа читамо: „Први је оцртао обрисе земље и мора, али је и уприличио сферу“.

Шта нам то говори? Говори нам да је израда карата или мапа ствар философска. И у философији и у картографији потребно је ствари сагледати одозго, у првој у пренесеном, у другој у дословном смислу. Но то сагледавање ни код једне ни код друге вештине никада не резултује у простом приказу стања ствари, премда обе вештине хоће управо тако да га представе, као објективан приказ стања ствари. Оно је, међутим, увек и нешто више. И управо то нешто више је и најинтересантније, ако човек зна да га ишчитава, и на мапама и у философским текстовима.

Дејан Ј. Лучић

Мало ко данас није чуо за Питагору. О њему су још у антици испредане читаве легенде. Мало ко, међутим, зна за његову жену Теано, кћер Вронтиона Кротоноњанина. Та, по свему судећи ваљана и мудра жена неоправдано је остала у сенци мужевљеве величине. О њој се не зна много.

Говори се, вели Диоген Лаертије, да је једном на питање којега дана је жена после општења са мушкарцем чиста, она одговорила: „Ако је била са својим мужем, онда је чиста одмах, а ако је била са другим, није никад“. Да није тако мислила, можда би се о њој више знало, али би онда о њеном мужу биле испредане сасвим другачије легенде, оне за дневну употребу.

 

Да би Србија на свом европском путу дошла до циља, тј. до пуноправног чланства у ЕУ, она најпре мора да пређе половину тог пута. А да би дошла до половине пута мора најпре да пређе половину те половине, а да би прешла половину половине … дакле, Србија никада неће ући у ЕУ.

Ако сте учили философију у средњој школи требало би да сте препознали Зенонов парадокс познат под називом Дихотомија (дословно: дељење или цепање на два дела). Једну од четири његове „речи“ или доказа против кретања. Аристотел је те његове „речи“ касније назвао „апорије“, а јелинска реч апориа означава стање у коме се човек налази када не зна на коју страну да крене, што је најбољи опис стања у коме се ми већ одавно налазимо.

А ако мислите да је ово само згодно смишљен штос, грдно се варате. Србија никада неће ући у ЕУ и најбоље је да што пре заборави на њу. Не због тога што је у ограниченом времену немогуће обавити неограничено дељење простора, него зато што тамо нисмо добродошли, нити нам је тамо место.

Платон је добар део својих дијалога посветио покушају да читаоце убеди у то како постоји јасна демаркациона линија између онога што је радио његов учитељ Сократ, са једне стране, и онога што су радили софисти попут Протагоре и Горгије, са друге. Два његова дијалога носе име управо по овој двојици великих софиста, док један носи име Софист. И нису само та три дијалога посвећена тој теми.

Сâм Платон је, опет, био велики мајстор нарације и још већи мајстор драматургије и умео је да читаоца лако придобије на своју страну. Да га убеди како је он у праву. То јест веома успешно је радио оно за шта је оптуживао софисте. При том, ми другу страну, тј. софисте, не можемо чути. Платон је, наиме, у том свом настојању очигледно био толико убедљив да се, осим фрагмената, ништа од софистичких списа није сачувало. Ми о софистима можемо судити само по Платоновој интерпретацији, што је исто као када би неко о Србима судио по причи Енглеза о нама.

Па ипак, кад човек трезвено покуша да промисли о тој ствари видеће да осим што је волонтерски радио оно што су софисти радили за паре (неки кажу велике), и што је уместо да као они путује по Јелади, седео у родној Атини, Сократ се мало у чему другом битно разликовао од софиста.