Анаксагора Игисивулов (или Евлулов), био је из Клазомене, града на јонској обали Мале Азије, данас касабе Килизнам, на око 30 километара западно од Измира. Лаертије каже да је он „први ум надредио твари, овако започињући свој спис написан пријатним и високим стилом:

Све ствари беху заједно, а онда их је ум дошавши распоредио,

по чему би прозван Ум, а Тимон у Ругалицама о њему каже овако:

И Анаксагора, каже, ту негде борави, херој силни Ум, јер њему је ум, пробудивши се изненада све ствари, претходно помешане, утегао заједно.

Но Анаксагора је остао запамћен и још по нечему. Премда је говорио да му је небо отаџбина, био је, први међу философима оптужен за безбожништво. Јелини су то звали асевиа, што дословно преведено значи: не одавати почаст, или не указивати поштовање боговима. Највероватније због тога што је тврдио да је сунце гомила ужаренога метала, да на месецу има стаништâ и раселинâ, а да је читаво небо сложено од каменова. Запрећена казна за то била је смрт.

Спасао га је пријатељ Перикле. Појавио се на суду као његов бранилац – да судије убеди у невиност свога пријатеља. Дошао је и питао их да ли можда имају њега, Перикла, да осуде за нешто у животу. Кад су казали да немају ни за шта, он рече: „Па и ја сам ученик његов, немојте, дакле, повевши се за клеветама погубити тога човека, него мени поверовавши, пустите га“. И пустили су га, неки кажу уз глобу.

Периклу, иако је у то време био на врхунцу политичке моћи и утицаја, није ни на крај памети било да наложи судијама да Анаксагору ослободе оптужнице, како се данас ради у савременим демократским државама, додуше не јавно. Савремена демократија је много ефикаснија. Једина мана јој је што је то демократија још само по имену. У суштини, можда више демократије има у већ поменутој касаби Килизнам.

Дејан Ј. Лучић

Јулијан Флавије Клаудије (Iulianus Flavius Claudius), римски цар који је кратко владао средином четвртог века после Христа (од 361 до 363.) био је синовац Константина Великог који је, као што је познато, Миланским едиктом 313. године хришћанима дао слободу исповедања вере. Исти ти хришћани су, међутим, поменутом Јулијану наденули погрдни надимак Апостата, тј. Одступник, по коме је он и остао упамћен до дана данашњег. А шта је био разлог томе? То што је Јулијан најпре примио хришћанство, а онда га се одрекао, одступио од њега и вратио се паганизму коме је под изговором толеранције (како то познато звучи) покушао да врати статус државне религије.

Када је Европа недавно прославила хиљаду седам стотина година од како је Константин Велики објавио Милански едикт, одмах је заборавила и на Константина и на Едикт и као да се сва окренула ишчекивању појаве синовца Јулијана. Модерна, Уједињена Европа свој идентитет хоће да гради на дистанцирању, на одступништву од хришћанства, премда је оно чинило један од стубова на којима је почивала стара добра Европа.

Од кад је света и века на новцу је било ликова владара или пак истакнутих људи. Сигурно сте приметили да на Евру ликова нема. Знате ли зашто? Први лик који буде стављен на кованицу од 1 Евра биће лик Јулијана Апостате. Само, још је рано.

Кажу да су Брани Петронијевићу, српском философу, када је 1898. године у Лајпцигу одбранио своју докторску радњу, чланови комисије пред којом је рад бранио честитали и пожелели да постане први философ на Балкану!

Човек би могао помислити да немачки професори философије не знају баш добро географију, тј. да не знају да је Грчка на Балкану. Дакле, да је на Балкану философија ако не настала, онда свакако доживела своје највеће узлете, много пре но што се уопште чуло за Немце и остале Хиперборејце.

Није, међутим, тако. Знају они добро географију, знају где је Грчка, само се праве блесави. Како онда, тако и данас. И не само Немци. Али нама Балканцима то нешто казује. Казује нам да шта год добро овде настане – они ће то приписати себи. Насупрот, шта год се лоше овде деси – будите сигурни да су они то произвели.

Сократ није био само татин, или само мамин син. Његов отац Софрониск је радио у камену, а мајка му Фенарета била је бабица. Он је, пак, и од оца и од мајке понешто наследио. Очев занат непосредно. Говорило се да су неке од скулптура на Акропољу његових руку дело, и бар у младости изгледа да је живео од тог заната. Мајчиним занатом, међутим, почео је да се бави већ под старост. Наравно, нису га звали да буде бабица на порођају.

Платон нам у дијалогу Теетет Сократовим устима говори о томе како је Сократ, сâм не будући у стању да рађа лепе мисли, почео помагати лепим младићима да их рађају, баш као што је и жена могла да постане бабица тек када више сама није могла да рађа. Порађање се, пак, одвијало у чувеним сократовским дијалозима и називано је Сократова мајеутика. Из ње се касније развила дијалектика. Како су се мисли зачињале, ко им је био отац, о томе нам ни Сократ ни Платон не говоре.

Фенаретино умење данас обављају добро огранизоване институције – породилишта. Софронисково умење преузеле су уметничке академије и уметници – вајари. Умење њиховог сина Сократа, међутим, није преузео нико. Оне који се данас представљају као Сократови наследници лепе мисли не интересују. Можда лепи младићи.