Кажу да је Платон као млад писао трагедије. Када је упознао Сократа, међутим – спалио их је. Зашто? Зато што је уживо срео јунака трагедије. Тако је о њему и писао. Типичан јунак трагедије по правилу дозна своју судбину од пророчишта. Када је чује, упорно покушава да је избегне, но тим својим покушајима само се још више уплиће у неумољиви след догађаја који га воде ка унапред предсказаном исходу. То је структура већине трагедија. Трагичност и јесте у томе што се судбини не може умаћи.

Сократ раних Платонових дијалога је управо то. Он је чуо од пророчишта у Делфима како је он најмудрији човек. То што је чуо страшно га је заинтригирало (бар тако тврди код Платона), и он креће да демантује глас пророчишта. А намерио је да га демантује тако што ће пронаћи мудријега од себе. Иде најпре политичарима, па онда песницима и на крају занатлијама (привредницима) и – разговара са њима. Ти разговори (а то су чувени сократски дијалози) убедили су га да сви ти људи, додуше, изгледају мудри како другима тако и сами себи (себи нарочито), али да то ипак нису. Тако је и он, као и сваки јунак трагедије, био принуђен да се покори гласу пророчишта. То је оно чувено: знам да ништа не знам, које се у тој форми код Платона нигде не може наћи. Јер, сматрао је Сократ, управо по томе што зна да не зна он и јесте мудрији од осталих људи.

Ако се и вама учини да не можете умаћи судбини и да једино знате да ништа не знате, немојте се секирати. Имате добар узор. Само немојте да кварите омладину, може да буде опасно.

Дејан Ј. Лучић

Аспасија је била чувена атинска куртизана, жена веома згодна, образована и утицајна. Била је друга жена Периклова. Разуме се да је управо због ње оставио прву. На њега је, како се сматрало, имала веома јак утицај, а преко њега – на кога је хтела. Пореклом је била из Милета и не зна се тачно како је доспела у Атину. Стари историчари тврде да је у Атини држала бордел, а и сама у њему пружала услуге муштеријама, док други тврде да је то измишљотина Периклових политичких противника.

Помињу је многи стари писци: Платон, Аристофан, Ксенофонт … У Платоновом дијалогу Менексен, за који неки мисле да није његов, Аспасија има веома истакнуту улогу. Сократ је ту хвали пуним устима, назива својом учитељицом у беседништву и препричава Менексену посмртну беседу коју је она припремила у част атинских јунака палих у славним биткама.

Многи су се питали зашто је Платон такву беседу ставио у уста једне куртизане, макар она била веома образована. Да би човек могао да говори о јунаштву других који су пали за слободу његове отаџбине треба да је одличан беседник, жена и – курва.

Анаксагора Игисивулов (или Евлулов), био је из Клазомене, града на јонској обали Мале Азије, данас касабе Килизнам, на око 30 километара западно од Измира. Лаертије каже да је он „први ум надредио твари, овако започињући свој спис написан пријатним и високим стилом:

Све ствари беху заједно, а онда их је ум дошавши распоредио,

по чему би прозван Ум, а Тимон у Ругалицама о њему каже овако:

И Анаксагора, каже, ту негде борави, херој силни Ум, јер њему је ум, пробудивши се изненада све ствари, претходно помешане, утегао заједно.

Но Анаксагора је остао запамћен и још по нечему. Премда је говорио да му је небо отаџбина, био је, први међу философима оптужен за безбожништво. Јелини су то звали асевиа, што дословно преведено значи: не одавати почаст, или не указивати поштовање боговима. Највероватније због тога што је тврдио да је сунце гомила ужаренога метала, да на месецу има стаништâ и раселинâ, а да је читаво небо сложено од каменова. Запрећена казна за то била је смрт.

Спасао га је пријатељ Перикле. Појавио се на суду као његов бранилац – да судије убеди у невиност свога пријатеља. Дошао је и питао их да ли можда имају њега, Перикла, да осуде за нешто у животу. Кад су казали да немају ни за шта, он рече: „Па и ја сам ученик његов, немојте, дакле, повевши се за клеветама погубити тога човека, него мени поверовавши, пустите га“. И пустили су га, неки кажу уз глобу.

Периклу, иако је у то време био на врхунцу политичке моћи и утицаја, није ни на крај памети било да наложи судијама да Анаксагору ослободе оптужнице, како се данас ради у савременим демократским државама, додуше не јавно. Савремена демократија је много ефикаснија. Једина мана јој је што је то демократија још само по имену. У суштини, можда више демократије има у већ поменутој касаби Килизнам.

Дејан Ј. Лучић

Јулијан Флавије Клаудије (Iulianus Flavius Claudius), римски цар који је кратко владао средином четвртог века после Христа (од 361 до 363.) био је синовац Константина Великог који је, као што је познато, Миланским едиктом 313. године хришћанима дао слободу исповедања вере. Исти ти хришћани су, међутим, поменутом Јулијану наденули погрдни надимак Апостата, тј. Одступник, по коме је он и остао упамћен до дана данашњег. А шта је био разлог томе? То што је Јулијан најпре примио хришћанство, а онда га се одрекао, одступио од њега и вратио се паганизму коме је под изговором толеранције (како то познато звучи) покушао да врати статус државне религије.

Када је Европа недавно прославила хиљаду седам стотина година од како је Константин Велики објавио Милански едикт, одмах је заборавила и на Константина и на Едикт и као да се сва окренула ишчекивању појаве синовца Јулијана. Модерна, Уједињена Европа свој идентитет хоће да гради на дистанцирању, на одступништву од хришћанства, премда је оно чинило један од стубова на којима је почивала стара добра Европа.

Од кад је света и века на новцу је било ликова владара или пак истакнутих људи. Сигурно сте приметили да на Евру ликова нема. Знате ли зашто? Први лик који буде стављен на кованицу од 1 Евра биће лик Јулијана Апостате. Само, још је рано.