Блог

Аристотел је у првој књизи Метафизике навео две важне претпоставке рађања философије. Прва је чуђење, на грчком το ταυμάζειν, што је преузео од свог учитеља Платона који је исто то Сократовим устима тврдио у дијалогу под насловом Теетет. Друга важна претпоставка је – доколица, на грчком σχόλη. Узгред буди речено, од ове грчке речи настала је реч школа, у свим језицима.

Од како смо кренули у светлу будућност која нас чека у заједници (потпуно равноправних!) европских народа, огроман број становника Србије једино што има јесте – доколица. Раније смо понешто и радили, у фабрикама, радионицама на њивама … Сада, на путу у бољу будућност – доконишемо и чудимо се шта се са нама догађа.

Ко зна, можда постанемо народ философâ. Оба услова смо испунили.

Велики Аристотел је на почетку своје Политике, анализирајући типичну јелинску творевину – полис, према својој уобичајеној методи њега разложио на „основне саставне делове“: два пара јединки које једне без других не могу. Први пар чини мушко – женско, а други господар – роб. То су, дакле, по Аристотелу основни елемети полиса.

Античких полиса већ одавно нема, а ни њихове наследнице, модерне националне државе, бар у Европи више не постоје. Постоје само мултинационалне корпорације које нама владају. Њима, пак, онај први Аристотелов пар уопште више не треба. Људи на овом свету ионако има исувише. Зато уместо њега промовишу парове мушко – мушко, и женско – женско.

Онај други пар им, међутим и те како треба. А ви видите где вам је ту место.

Новатијан ( 258), презвитер римски, живео је у време када је император Деције Трајан покренуо силан и жесток (срећом краткотрајан) прогон хришћана, током кога су многи хришћани мученички пострадали не одрекавши се вере, док су се други одрицали, и тако чували голи живот. Ови последњи добили су назив „пали“.

Када се жестина прогона умањила, поставило се питање покајања „палих“, те је унутар Цркве настао спор између Новатијана, са једне, и Корнилија, будућег папе римског, и Кипријана Картагинског са друге стране око питања треба ли или не „пале“ поново примити у крило Цркве. Новатијан је био против тога, док су Корнилије и Кипријан имали много блажи став. На крају, Богу хвала, преовладало је Кипријаново гледиште.

Новатијан се, разочаран избором Корнилија за папу римског, прогласио за анти-папу и направио раскол у Цркви. Кипријан Картагински га је на крају изопштио из Цркве. Многи угледни хришћани онога времена, међутим, пошли су за „тврдим“ Новатијаном. Остали су запамћени као секта „новатијана“. Њихових заједницâ било је у Картагини, Александрији, Сирији, Малој Азији, Галији, Шпанији … Били су познати по строгости и чистоти живљења, и трајали све до седмог века.

Крајем четвртог и почетком петог века, дакле нешто више од сто година од настанка ове секте, новатијански епископ у Константинопољу био је гласовити Сисиније, савременик св. Јована Златоустог. Као и он био је надарен беседник и врло вешт у дијалозима. Црквени историчар Сократ, звани Схоластик, о њему вели: „Волео је сјај и великолепије, раскошно се одевао у беле хаљине и два пута дневно се купао у јавним купатилима. А када га је неко упитао зашто се он, епископ, два пута дневно купа у јавним купатилима, он је не трепнувши рекао: ‘Зато што трећи пут не стижем!’“

Тако је то. Да би се неко два пута дневно бањао, неки други морају мученички да страдају.

Кажу да је Платон као млад писао трагедије. Када је упознао Сократа, међутим – спалио их је. Зашто? Зато што је уживо срео јунака трагедије. Тако је о њему и писао. Типичан јунак трагедије по правилу дозна своју судбину од пророчишта. Када је чује, упорно покушава да је избегне, но тим својим покушајима само се још више уплиће у неумољиви след догађаја који га воде ка унапред предсказаном исходу. То је структура већине трагедија. Трагичност и јесте у томе што се судбини не може умаћи.

Сократ раних Платонових дијалога је управо то. Он је чуо од пророчишта у Делфима како је он најмудрији човек. То што је чуо страшно га је заинтригирало (бар тако тврди код Платона), и он креће да демантује глас пророчишта. А намерио је да га демантује тако што ће пронаћи мудријега од себе. Иде најпре политичарима, па онда песницима и на крају занатлијама (привредницима) и – разговара са њима. Ти разговори (а то су чувени сократски дијалози) убедили су га да сви ти људи, додуше, изгледају мудри како другима тако и сами себи (себи нарочито), али да то ипак нису. Тако је и он, као и сваки јунак трагедије, био принуђен да се покори гласу пророчишта. То је оно чувено: знам да ништа не знам, које се у тој форми код Платона нигде не може наћи. Јер, сматрао је Сократ, управо по томе што зна да не зна он и јесте мудрији од осталих људи.

Ако се и вама учини да не можете умаћи судбини и да једино знате да ништа не знате, немојте се секирати. Имате добар узор. Само немојте да кварите омладину, може да буде опасно.

Дејан Ј. Лучић

Аспасија је била чувена атинска куртизана, жена веома згодна, образована и утицајна. Била је друга жена Периклова. Разуме се да је управо због ње оставио прву. На њега је, како се сматрало, имала веома јак утицај, а преко њега – на кога је хтела. Пореклом је била из Милета и не зна се тачно како је доспела у Атину. Стари историчари тврде да је у Атини држала бордел, а и сама у њему пружала услуге муштеријама, док други тврде да је то измишљотина Периклових политичких противника.

Помињу је многи стари писци: Платон, Аристофан, Ксенофонт … У Платоновом дијалогу Менексен, за који неки мисле да није његов, Аспасија има веома истакнуту улогу. Сократ је ту хвали пуним устима, назива својом учитељицом у беседништву и препричава Менексену посмртну беседу коју је она припремила у част атинских јунака палих у славним биткама.

Многи су се питали зашто је Платон такву беседу ставио у уста једне куртизане, макар она била веома образована. Да би човек могао да говори о јунаштву других који су пали за слободу његове отаџбине треба да је одличан беседник, жена и – курва.