Првих девет стихова једанаесте главе Прве Мојсијеве књиге, познатије под називом Постање, у преводу моје маленкости са јелинског превода Седамдесеторице гласи овако:
1 И беше сва земља једна уста (тј. језик) и глас један (беше) свима.
2 И би, кад се покренуше они са истока, нађоше поље у земљи Сеннаарској, и удомише се тамо.
3 И рече човек ближњему: „Ходите да направимо цигле и испечемо их ватром“. И цигла им замени камен, а асфалт им замени блато.
4 И рекоше: „Ходите да саградимо себи полис (тј. државу) и пирг (тј. торањ), кога ће врх бити до неба, те да начинимо себи име пре но што будемо расејани по лицу све земље“.
5 И сиђе Господ да види државу и торањ који саградише ти синови човечији. 6 И рече Господ: „Гле, род један и уста једна у свих, и ово почеше чинити, сад неће пропустити ништа, да учине све што пожеле. 7 Ходите да им сишавши смутимо тамо језик, да не чују (тј. не разумеју) сваки глас ближњега“. 8 И расеја их Господ оданде по лицу све земље, а они престадоше градити државу и торањ. 9 Зато се име земље оне зове Смутња. Јер тамо смути Господ уста све те земље; и расеја их Господ Бог отуда по лицу све земље.
Ако ову познату причу о изградњи Вавилонске куле прочитате тако да уместо „они са истока“ читате „Словени“, уместо „у земљи Сеннаарској“ читате „у једној земљи балканској“, уместо „пирг“ читате „Авалски торањ“ , а уместо „Господ“ читате „нови господари са запада“, свакако ће вам бити јасно која је то земља што се зове Смутња, зашто се ми на Балкану не разумемо, као и зашто је Стари Завет пророчка књига.
Посвећено мојој генерацији расејаној по лицу све земље.
Дејан Ј. Лучић