Блог

Да ли имате пуно жеља? Имате сигурно. И жеља и потреба. Ако ћемо искрено, ни о чему другом и не размишљате него како да остварите те жеље и удовољите потребама. А да ли сте се запитали откуда вам оне. Нисте. Ја ћу да вам кажем. Произвели су вам их.

Једина индустрија која у данас у свету ради је Индустрија за производњу жеља и потреба, (она се додуше данас крије под фирмом рекламних агенција). Ми другу индустрију немамо, она коју смо до ономад имали пропала је заједно са државом и друштвом које ју је и створило. У новој ери нема места за индустрију, нема места за било какву производњу. Ако нешто производиш, можеш и да понудиш на тржишту, а то није за нас. То је за друге. Само то нико неће да нам каже.

Нама је, заједно са осталом боранијом из овог дела Европе намењена улога потрошачâ. А да бисмо били добри потрошачи, једина индустрија која ради мора да нам најпре произведе потребе. Да можемо као људи да се задужимо код банака па да им цео живот враћамо камате.

 

О Аристипу Киринејцу, Сократовом ученику, оснивачу такозване киренске, хедонистичке школе данас се врло мало говори и још мање пише, премда би се у ово хедонистичко време очекивало сасвим супротно. Није, међутим, одувек било тако. Диоген Лаертије њему даје прилично простора, готово исто толико колико и његовом учитељу Сократу. Зашто је то тако?

Можда одговор можемо наћи код истог овог Лаертијеа који на самом почетку поглавља посвећеног Аристипу наводи да је он за своју поуку „први међу сократовцима затражио плату“ – и очигледно је добио, будући да је (бар део тог новца) послао учитељу. Сократ се, узгред буду речено, код тога наљутио и паре му вратио натраг казавши како му демон не допушта да те паре узме. Аристип му паре више није ни нудио ни слао, но када је видео да и философија може да донесе паре – за њиховим трагом је кренуо, а он га је одвео на Сицилију, код сиракушког титанина Дионисија, где је за неким другим трагом дошао још један Сократов ученик – Платон.

Данас сви философи иду Аристиповим трагом. Помало им је, међутим, незгодно да то и себи и другима признају. Више би волели да изгледа како иду за Платоном. Зато постоји прећутна сагласност међу њима да се о Аристипу не говори и не пише.

Дејан Ј. Лучић

 

Сва тајна друштва до дана данашњега свој праузор имају у питагорејском братству. О њему се врло мало зна, што је сасвим разумљиво с обзиром на то да је постојала забрана одавања тајни људима непосвећеним у њих. Са друге стране, о њему се врло много пише, што је такође сасвим разумљиво с обзиром на то да, најпре – људе привлаче тајна друштва, и друго – не може се погрешити, јер готово ништа се поуздано и не зна о раном питагорејском братству. Шта год да напишеш и кажеш – и јеси у праву, и ниси у праву.

Оно што је, међутим, познато то је да је унутар братства постојала подела на математичаре и акузматичаре.

Питагора

Каже се да је Анаксимандар Милећанин, син Праксиадов a ученик великог Талеса, први начинио географску карту. Код Диогена Лаертијеа читамо: „Први је оцртао обрисе земље и мора, али је и уприличио сферу“.

Шта нам то говори? Говори нам да је израда карата или мапа ствар философска. И у философији и у картографији потребно је ствари сагледати одозго, у првој у пренесеном, у другој у дословном смислу. Но то сагледавање ни код једне ни код друге вештине никада не резултује у простом приказу стања ствари, премда обе вештине хоће управо тако да га представе, као објективан приказ стања ствари. Оно је, међутим, увек и нешто више. И управо то нешто више је и најинтересантније, ако човек зна да га ишчитава, и на мапама и у философским текстовима.

Дејан Ј. Лучић

Мало ко данас није чуо за Питагору. О њему су још у антици испредане читаве легенде. Мало ко, међутим, зна за његову жену Теано, кћер Вронтиона Кротоноњанина. Та, по свему судећи ваљана и мудра жена неоправдано је остала у сенци мужевљеве величине. О њој се не зна много.

Говори се, вели Диоген Лаертије, да је једном на питање којега дана је жена после општења са мушкарцем чиста, она одговорила: „Ако је била са својим мужем, онда је чиста одмах, а ако је била са другим, није никад“. Да није тако мислила, можда би се о њој више знало, али би онда о њеном мужу биле испредане сасвим другачије легенде, оне за дневну употребу.