Године 1996. био сам у прилици да направим интервју са владиком будимским Данилом о језику. Блаженопочивши владика Данило знао је, што да говори, што да чита и пише, неколико језика. Живи и старих. Но, њега је више занимао језик уопште, језик као феномен, а не неки одређени, конкретни језик. Он је добро знао да језик није и не може да буде само пуко средство комуникације, него много више од тога. Трудио се да из промена у неком конкретном језику сагледава стање духа говорникâ, ону „невидљиву борбу“ духова.

Наш разговор почели смо контрастирањем две важне библијске приче, једне старозаветне, а друге новозаветне. Обе се, иначе, најнепосредније тичу језика. Једна је прича о изградњи Вавилонске куле (1Мојс 11, 1-9), а друга о Педесетници (Дап, гл 2). Говорећи о Вавилонској кули, владика је између осталог рекао: „ … то што је некада био један језик завере против Бога, то је данас енглески. Данас имамо нову Вавилонску кулу и ново богоборство“.

Ви, дабоме, енглески знате. Могу само да вам кажем исто што и Гамалил Јеврејима. Пазите се да се како и богоборци не нађете (Дап 5,39).

Дејан Ј. Лучић