Блог

Ако случајно некога нагазите на ногу и ако сте уз то лепо васпитани па још и имате неког језичког осећаја, вероватно ћете му рећи: „Опростите!“, тј. затражићете од њега опрост. (Ако нисте лепо васпитани, нећете рећи ништа, а ако немате баш неког осећаја за језик, рећи ћете: „Извињавам се“).

Ако сте, међутим, некоме током дужег времена чинили нешто што није требало чинити, па на крају увидели своју грешку, требало би да му кажете: „Праштај“, и још да додате нпр. „ако Бога знаш“, или нешто слично. Другим речима, требало би да од те особе затражите опроштај.

Лепи и богати српски језик даје говорницима могућност да праве фина нијансирања и разликовања попут овога између именице опрост, која је дериват свршеног глагола опростити, и именице опроштај, која је дериват несвршеног глагола (о)праштати.

Но, онда се јаве неки „зналци“ па кажу: опрост је хрватски, а српски је опроштај. И шта онда да им човек каже? Свашта, али нам не дâ лепо васпитање.

Године 1996. био сам у прилици да направим интервју са владиком будимским Данилом о језику. Блаженопочивши владика Данило знао је, што да говори, што да чита и пише, неколико језика. Живи и старих. Но, њега је више занимао језик уопште, језик као феномен, а не неки одређени, конкретни језик. Он је добро знао да језик није и не може да буде само пуко средство комуникације, него много више од тога. Трудио се да из промена у неком конкретном језику сагледава стање духа говорникâ, ону „невидљиву борбу“ духова.

Наш разговор почели смо контрастирањем две важне библијске приче, једне старозаветне, а друге новозаветне. Обе се, иначе, најнепосредније тичу језика. Једна је прича о изградњи Вавилонске куле (1Мојс 11, 1-9), а друга о Педесетници (Дап, гл 2). Говорећи о Вавилонској кули, владика је између осталог рекао: „ … то што је некада био један језик завере против Бога, то је данас енглески. Данас имамо нову Вавилонску кулу и ново богоборство“.

Ви, дабоме, енглески знате. Могу само да вам кажем исто што и Гамалил Јеврејима. Пазите се да се како и богоборци не нађете (Дап 5,39).

Дејан Ј. Лучић

Иронија је начин говорења и исказивања код кога, казујући једно, хоћемо заправо да истакнемо сасвим супротно од онога што дословно кажемо. Њоме се служимо, не знајући то, од малих ногу. Нема тога који још у детињству није своме другу добацио: „Уф, што си паметан!“, желећи да на тај начин каже управо супротно, тј. „Јеси ли ти луд!“

Да нема ироније и сличних „стилских фигура“ ми не бисмо ни могли да разликујемо дословно од неког другог, овде – иронијског значења.

Велики мајстор ироније, ненадмашни учитељ, човек који је иронију, та дако кажемо, измислио, био је Сократ. Величанствени споменик његових иронијом обојених дијалога оставио нам је Платон. Ко хоће да се позабави иронијом, Сократа не може да заобиђе.

Међутим, Сократов пример је важан још због нечега. Он је изгубио главу због ироније. Као и код њему драге ироније, судска оптужба против њега је дословно говорила једно, а сви су знали да се ради о нечем другом. Зато опрезно са иронијом, може да буде врло опасна!

Одељак својих предавања из Историје философије посвећен грчкој философији велики немачки философ Хегел започео је овим речима: „Када се помене Грчка, сваког образованог човека, а нарочито у Немачкој, обузима неко осећање као да је реч о његовој домовини“.

Чињеница да сваког образованог човека на помен Грчке обузима осећање као да је реч о његовој домовини Грцима је омогућила да развију туризам. Не осећају се, наиме, у Грчкој само образовани људи лепо, ништа мање од њих тако се тамо осећају и необразовани. То, међутим, да поменуто осећање обузима нарочито Немце, то им је донело многе проблеме. Као што видимо доноси им и данас, и доносиће све док са Немцима не рашчисте следеће: Грчка је домовина – Грцима, Немцима је домовина – Deutschland.

Но, не обузима то осећање Немце само на помен Грчке. Оно их обузме на помен сваке европске земље. На помен словенских нарочито. Уосталом, модерна Уједињена Европа је добрим делом и настала како би се удовољило том њиховом осећању.

Интересантно, на помен Србије – не баш. Ваљда зато што их је овде много изгинуло. Зато Србија неће постати чланица европске породице народа.

А кад би Англосаксонци имали философа ранга Хегела, па још и тако отвореног, он би свој одељак посвећен немачкој философији започео овако: „Када се помене Немачка, сваког образованог човека, а Англосаксонца нарочито, обузима неко осећање као да је реч о његовој домовини“.

Само, Англосаксонци никад не говоре оно што мисле.

Аристотел је предлагао да суштину (прва из његове листе категорија) неке власти увек одмеравамо на основу укрштања две следеће категорије са поменуте листе: квантитета и квалитета. По квантитету власт може вршити (тј. доносити одлуке) један, неколицина или пак сви слободни грађани државе. По квалитету, постоје само два типа владавине. Један у коме власт доноси одлуке само у своју корист, и други у коме се одлуке доносе на опште добро.

Када се укрсте ова два критеријума добијамо укупно шест типова владавине. Ако влада један, па још само у своју корист, онда је то тиранија, ако влада на опште добро онда је то монархија. Ако имамо владу неколицине, и владају само у своју корист то је олигархија, а ако владају на опште добро, онда је то аристократија. И на крају, ако влада мноштво, па још сами у своју корист, онда је то демократија, а ако влада на опште добро онда је то политија. Та реч у грчком означава устав, а овде значи: на законима заснована владавина народа.

Модерни политички аналитичари не воле ову Аристотелову поделу. Једноставна је, груба и помало незгодна. У ком смислу? Па у том да се у нашем окружењу изменило, не зна се колико држава, облика владавине и партија на власти, а у суштини, није се мрднуло из олигархије.