Блог

Иронија је начин говорења и исказивања код кога, казујући једно, хоћемо заправо да истакнемо сасвим супротно од онога што дословно кажемо. Њоме се служимо, не знајући то, од малих ногу. Нема тога који још у детињству није своме другу добацио: „Уф, што си паметан!“, желећи да на тај начин каже управо супротно, тј. „Јеси ли ти луд!“

Да нема ироније и сличних „стилских фигура“ ми не бисмо ни могли да разликујемо дословно од неког другог, овде – иронијског значења.

Велики мајстор ироније, ненадмашни учитељ, човек који је иронију, та дако кажемо, измислио, био је Сократ. Величанствени споменик његових иронијом обојених дијалога оставио нам је Платон. Ко хоће да се позабави иронијом, Сократа не може да заобиђе.

Међутим, Сократов пример је важан још због нечега. Он је изгубио главу због ироније. Као и код њему драге ироније, судска оптужба против њега је дословно говорила једно, а сви су знали да се ради о нечем другом. Зато опрезно са иронијом, може да буде врло опасна!

Одељак својих предавања из Историје философије посвећен грчкој философији велики немачки философ Хегел започео је овим речима: „Када се помене Грчка, сваког образованог човека, а нарочито у Немачкој, обузима неко осећање као да је реч о његовој домовини“.

Чињеница да сваког образованог човека на помен Грчке обузима осећање као да је реч о његовој домовини Грцима је омогућила да развију туризам. Не осећају се, наиме, у Грчкој само образовани људи лепо, ништа мање од њих тако се тамо осећају и необразовани. То, међутим, да поменуто осећање обузима нарочито Немце, то им је донело многе проблеме. Као што видимо доноси им и данас, и доносиће све док са Немцима не рашчисте следеће: Грчка је домовина – Грцима, Немцима је домовина – Deutschland.

Но, не обузима то осећање Немце само на помен Грчке. Оно их обузме на помен сваке европске земље. На помен словенских нарочито. Уосталом, модерна Уједињена Европа је добрим делом и настала како би се удовољило том њиховом осећању.

Интересантно, на помен Србије – не баш. Ваљда зато што их је овде много изгинуло. Зато Србија неће постати чланица европске породице народа.

А кад би Англосаксонци имали философа ранга Хегела, па још и тако отвореног, он би свој одељак посвећен немачкој философији започео овако: „Када се помене Немачка, сваког образованог човека, а Англосаксонца нарочито, обузима неко осећање као да је реч о његовој домовини“.

Само, Англосаксонци никад не говоре оно што мисле.

Аристотел је предлагао да суштину (прва из његове листе категорија) неке власти увек одмеравамо на основу укрштања две следеће категорије са поменуте листе: квантитета и квалитета. По квантитету власт може вршити (тј. доносити одлуке) један, неколицина или пак сви слободни грађани државе. По квалитету, постоје само два типа владавине. Један у коме власт доноси одлуке само у своју корист, и други у коме се одлуке доносе на опште добро.

Када се укрсте ова два критеријума добијамо укупно шест типова владавине. Ако влада један, па још само у своју корист, онда је то тиранија, ако влада на опште добро онда је то монархија. Ако имамо владу неколицине, и владају само у своју корист то је олигархија, а ако владају на опште добро, онда је то аристократија. И на крају, ако влада мноштво, па још сами у своју корист, онда је то демократија, а ако влада на опште добро онда је то политија. Та реч у грчком означава устав, а овде значи: на законима заснована владавина народа.

Модерни политички аналитичари не воле ову Аристотелову поделу. Једноставна је, груба и помало незгодна. У ком смислу? Па у том да се у нашем окружењу изменило, не зна се колико држава, облика владавине и партија на власти, а у суштини, није се мрднуло из олигархије.

На почетку Житија преподобног оца Антонија Великог свети Атанасије Велики говори о томе како је овај велики египатски Авва у узрасту од осамнаест или двадесет година остао без оба родитеља, сâм са млађом сестром о којој је морао да се брине. Није прошло ни шест месеци од смрти родитеља му, а он је идући по обичају у храм Господњи, на путу тамо почео размишљати о томе како су апостоли оставивши све пошли за Спаситељем, како су верујући продавши сво своје имање доносили новце к ногама апостолâ да би ови могли бринути о потребитима. Са таквим мислима у души ушао је у храм. А тамо је управо у том тренутку читано оно место из Еванђеља по Матеју на коме Господ говори богатоме младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт 19,21).

Антоније, разумевши да су те речи управо њему свише казане, одмах отиде из храма и сву своју земљу дарова становницима свога села, све остало што је имао продаде, а паре даде потребитима, дабоме део остави сестри.

Житије преподобног оца нашег Антонија постало је узор за тај литерарни жанр, а ово место – опште.

Кад човек данас гледа животе савремених хришћана стиче утисак да се некако десило да огромна већина идући по обичају у храм Господњи тамо дође кад се чита Прокимен Принесите, принесите синови човечији, принесите Господу синове овнова (Пс 28).

Савремени немачки философ и филолог Хелмут Фласхар написао је књигу о Аристотелу под насловом Аристотел - учитељ Запада. И заиста, западна цивилизација се образовала на Аристотелу. Готово за сва своја главна достигнућа могу да захвале њему, односно његовој философији.

Нама, пак, у нашој фасцинацији западном цивилизацијом на умору није пало на памет да се питамо где су они учили, па да и ми тамо учимо, кад нам се већ толико свиђају. Ми много више волимо да опонашамо него да учимо. И о томе је писао Аристотел.

А Аристотел нам је комшија. Нама много ближи него западњацима. Човек је из Стагире на Халкидици (премда древна Стагира није била где и ова данашња, него доле, на мору). Тамо где добар део Срба иде на летовање. Да једе гирос.